94191

Пише: Дарко Николић


Ово што сам фотографисао је најузвишенија слика Србије данас. И најпотреснија. А и највише опомиње.
И, мислим да је подједнако важна и за оне на власти, и за оне који шетају, и за оне који се само крсте, а и за оне које, генерално, нико жив сем њих самих не занима.

Да бисте на пијаци нешто продавали, треба да платите тезгу. То је неколико стотина динара дневно, цене дневних закупа зависе од пијаце до пијаце, јер је то остављено, како их сељаци неретко зову "шерифима" (директорима сваке појединачне пијаце) да одлуче. Да се разумемо, нису сви ти шерифи некакви злотвори, далеко било (поздрав за једног "шерифа" Марка, дивног човека, чији су прилози више пута, али и организовање помоћи од пријатеља, помогли да се одштампа и бесплатно дели моја књига "Гвоздени пук". Бог им свима свако добро дао, и њима и њима сличнима). Али, тешка су времена, не могу сви сељаци ни да плате тих неколико стотина динара, па неки неретко продају изван пијаца, тик уз њих. На улици, на тротоару, купио сам зеље од једне такве сељанке.
Она има нешто преко 80 година. Толико је сува, испијена, кост и кожа, да вам остављам само да замислите тај призор - жена у деветој деценији, између паркираних кола, чучи на тротоару, продаје зеље. И то вероватно најбоље које сам видео обилазећи Земун. Она нема да плати тезгу. Има двадесетак веза зеља, које продаје четири пута јефтиније него што је на тезгама. Читава једна веза од десетак листова, уредно исечених, опраних, повезаних - само десет динара. Дакле, динар - лист. Еј, неко у деветој деценији се сагињао, вадио, секао, прао, везивао, дошао на пијацу, пардон тротоар, и продаје: динар - лист. Од једне везе може ручак да се направи. За десет динара.
Купио сам десет веза зеља, и све три везе маслачка које је продавала. За њу, та једна новчаница од 200 динара је била, да кажем, дневни пазар. То је њена зарада. Не, грешим, то је била њена плата за сагињање, сечење, прање, везивање, доношење и чучање на тротоару, између кола.
Притом, та бака нема нове гумице. ВЕЗИВАЛА је покидане и њиме правила везе. Пробајте да завежете покидану гумицу двоструким чвором, прсте ћете да поломите док не успете. А њена је свака веза баш таква. За динар - лист.
Када сам одлазио, рече "Хвала! Живи били".
И - сад треба живети.
Али, како? Кад ћу научити да довољно ценим, да довољно волим оног до себе? Кад ћу научити да се довољно дивим двапут превезаној гумици баке из девете деценије која од тог везивања, сагињања, сецкања, прања и чучења - живи?
...
Нас је све мање и мање. Толицно нас је, а гложимо се, често и на неразуме начине. Лако поводљиви, неретко острашћени, видимо често само једно, приземно решење, а заборављамо "да љубимо један другога". Да, тешко је то. Али узвишено. А најузвишеније "да љубимо непријатеље своје". Али, нас то не занима. Непојмљиво нам је, јер смо корене сами себи одсекли, па не схватамо, не видимо што бисмо. И зато планемо, не промишљамо, а у суштини - нисмо лоши. Само смо, тако без својих корена, без те духовне вертикале, постали погубљени после свега кроз шта смо прошли па смо то што јесмо - заборавили. А, ако то скроз заборавимо, зеље ће бити једино што ће се јести. Ако и њега буде имао ко да убере.
Одох да се исправљам. Што рече патријарх Павле - "биће нам боље - кад ми будемо бољи".
А ви?
Живи били.